„Samo idem po jednu stvar.” To je rečenica koja zvuči potpuno bezazleno. Nema razloga za brigu. Jedna stvar.
Uđeš u trgovinu.Uzmeš ono po što si došla.
I onda vidiš nešto što ti treba.
Dobro, nije baš da ti treba ali moglo bi zatrebati. Staviš u košaricu, nastaviš dalje i onda ugledaš nešto što bi djeca mogla pojesti.
„Ionako moram nešto uzeti za njih.”
Još jedna stvar, pa nešto za kuću, pa nešto što je na akciji.
I tu već postaje opasno.
Jer kad vidiš riječ akcija, mozak odjednom počne računati koliko si „uštedjela” Nije važno što to nisi planirala kupiti, uštedjela si.
To je valjda najvažnije.
Dolaziš na blagajnu, gledaš račun, u glavi brzo prolaziš kroz popis.
„Dobro… ovo sam trebala.”
Ovo isto.
Ovo možda nisam.
A ovo?
„Ma dobro, to će se potrošiti.”
Izlaziš iz trgovine s dvije vrećice u rukama, pogledaš ih i sama sebi kažeš:
„Pa što sam ja sve kupila?”
A odgovor je jednostavan. Sve osim onoga po što si došla. I naravno, tek kad sjedneš u auto, shvatiš da si zaboravila tu jednu stvar.
Onu zbog koje si zapravo i došla.
Nema veze.
Sutra ćeš opet.
Samo po jednu stvar.